Da je trener u sportu mnogo više od vaspitača jasno je danas svakome.
Dobar trener je, tako kažu, onaj koji uspe da pored stvari koje pretače iz teorije u praksu izgradi familijarni odnos sa svojim pulenima ili pulenkama, a odličan onaj koji je na to sve u mogućnosti da prenese i pokoju psihoterapeutsku crtu i ključno motivišuće deluje na one koje trenira.
Onaj koji iz ekipe zna da izvuče maksimum.
Kondicioni trener, Ivan Zarić imao je tu sreću da sarađuje sa najboljim košarkašima i košarkašicama koje naša zemlja ima, stigao da pomogne gde treba, „zakrpi” rupe u fizičkoj pripremi da sve izgleda perfektno, a i da neke, danas velike asove, „podigne iz mrtvih”.
Takođe, stigao je da se kao član košarkaške reprezentacije popne na čuveni „balkon”, terasu u Beogradu gde se već decenijama pozdravljaju i dočekuju sportisti i kliče njihovim uspesima.
U razgovoru za Glas zapadne Srbije naglašava da od onih sa kojima je sarađivao ne bi mogao nikoga izdvojiti u smislu odnosa prema radu i obavezama, pristupa fizičkim aspektima u sportu i da svako od njih ima nešto posebno što ga izdvaja od drugih.
„To ne bi bilo korektno sa moje strane, svi oni imaju kvalitete koji ih krase„, rekao je na početku razgovora u kom je stigao da opiše i jednu anegdotu sa poznatom košarkašicom, kasnije zvanično najboljim centrom Evrope, tj. Evrolige, a takođe se osvrnuo i na odnos koji danas gaji prema gradu i kraju iz kojeg potiče i u kojem je rođen, Požezi.
Kaže da je za 15 godina, koliko se bavi trenerskim poslom, bilo dosta zanimljivih situacija.
„Bilo je tu i uspeha i neuspeha, i smeha i suza, bilo je svega. Ako bih nešto morao da izdvojim… perspektivna košarkašica, koja je tada bila kapiten U-20 reprezentacije Srbije na Evropskom prvenstvu u Novom Sadu, doživela je tešku povredu kolena. Pozvao sam njenog trenera, neke košarkašice, njene prijatelje… i svi su mi rekli da je ’u bedaku’ i da je zbog povrede rešila da prekine karijeru”, priča Zarić.
Kako je kazao, odmah je upalio auto i „zapucao” se za Novi Sad.
„Kupio sam joj cveće i bombonjeru. Bukvalno sam upao u njenu sobu u kojoj je bila sa cimerkom i rekao: ’Hajde, diži se, krećemo da radimo, od danas si pod mojom kontrolom, bićeš bolja nego ikada!’ Nasmešila se i rekla mi – Zare, ja sam sa košarkom završila. Na to sam joj rekao da nemam vremena da slušam gluposti i da je sutra u 10 čekam u teretani… Sve ostalo je istorija”, priseća se sagovornik GZS, dok postaje očigledno da misli na Tinu Krajišnik, napominjući da je ona sada uspešna košarkašica, kapiten naše seniorske reprezentacije, osvajačica zlatne medalje na Evropskom prvenstvu i najbolji centar Evrolige.
Kao Požežanin, iako sebe ne vidi tako jer se još sa nepunih 15 godina otisnuo ka prestonici gde se preselio kod dede i babe, ipak je ponosan na mnoge aspekte tog kraja.
„Ne mogu reći da sam vezan za rodni grad jer sva bitna životna dešavanja vezuju me za grad na ušću reke Save u Dunav, ali sam nemerljivo ponosan što potičem iz kraja u kome su se oduvek poštovale i cenile tradicionalne vrednosti, i u kome žive inteligentni i pre svega pošteni i čestiti ljudi”, naglašava Ivan.
Kada su u pitanju saradnici koje bira, pomalo u zbilji, pomalo u šali, povodi se za jednom starom idejom Miloša Velikog.
”Ima jedna anegdota: kada je knjaz Miloš Obrenović pravio ondašnju prvu vladu, tzv. Sovjet, poslao je emisare po Srbiji sa preciznim instrukcijama kakve ljude u kom kraju treba da traže. Kad je došao do požeškog kraja, rekao je – na koga god da usput naiđeš, uhvati ga za ruku i dovedi. Po istom principu i ja biram saradnike”, ističe Zarić.
Na podsećanje da danas požeški fudbalski kolektiv krupnim koracima korača ka mestu u Prvoj ligi, napominje da ne prati puno sport u zapadnoj Srbiji, ali da mu je veoma drago kada čuje da sportski klubovi iz njegovog rodnog kraja idu uzlaznom lestvicom.
„Prosperitet sportskih klubova je i slika privrede u tom kraju pa samim tim je moja radost još veća”, ukazuje on.
Danas u Beogradu Ivan je suvlasnik i prvi čovek City Fitness kluba, jednog od prestižnih fitnes centara u glavnom gradu.
„U njemu rade visoko obrazovani treneri koji imaju za cilj da u praksi primene stečena teoretska i akademska znanja, bez obzira da li su u pitanju osobe sa invaliditetom, rekreativci različitog nivoa fizičke spremnosti ili vrhunski sportisti. O bitnosti fizičke aktivnosti na zdravstveni aspekt ljudi ne treba ni govoriti, to je svima jasno, srećom, ljudi su sve više svesni toga i potreba za našim uslugama iz dana u dan sve je veća”, zaključuje Ivan Zarić.
Požega Online / GZS